Беседа на празник Преподобне мати Ангелине српске

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Драга браћо и сестре, једни другима и у Христу  који нас сједињује у заједницу – Цркву своју… Мени је ево припала част да на овај велики дан за овај народ, за овај храм и ово мјесто, а поред старије браће која су овде, прозборим неколико ријечи на овој служби светој, а поводом славе храма преподобне мати Ангелине. Захваљујем се куму – оцу Младену на позиву и вама домаћинима ове цркве, јер Црква без народа није Црква, то је зидина о којој нема ко да брине. Зато су многе наше цркве, верски споменици културе а не цркве, и на жалост зидине које сведоче да је на том и том мјесту живела некада заједница људи, српска заједница која је веровала у Христа и Њему се у тој цркви молила.  Али овде на овом мјесту – постоји заједница, постоји ова материјална грађевина  и што је још  битније – постоји духовна која јој претходи – а то сте ви, народ који прославља и Бога моли. Зато је свака наша црква коју градимо позив и обавеза, не само да се у њој молимо  – него да се рађамо и умножавамо и духовно јачамо, да нам цркве не би биле само пусте и напуштене зидине, него живи Богочовечански организам. И зато сте ви данас домаћини, јер сте уградили себе у овај храм, неко радом, неко прилогом, неко иконом, неко земљом, неко лијепом ријечју која је данас скупоцјена, јер је у дефициту, али што је најбитније, уградили сте љубав, веру и жртву дајући од себе за све, за заједницу и за многе. Од себе сте откинули и у овај храм уградили и зато сам рекао да сте ви данас домаћини ове светковине. Наше храмове – често ћете чути –  подизали су владари, царице,  деспоти и племићи, али све је то подигао наш народ, што директно – што индиректно.

Једна од таквих наших племкиња била је и Св. Ангелина, а коју наш народ прозва мати, засигурно из разлога јер је о свом роду бринула као мајка о својој дјеци. Из њеног животописа просијава љубав према Христу, Цркви Његовој и своме народу и само таква љубав, драга браћо и сестре,  пројављује је као свету и преподобну. Љубав је дакле та круна врлина која нас чини људима и саобразним Богу, заповјест над заповјестима упућена сваком човеку на овој планети. Наши свети су нам даровани, не само да своје муке, њиховим молитвама блажимо, нити да се њима само дивимо, нити да их искориштавамо и експлоатишемо, него да покушамо својим животом, свакако уз Божију помоћ, досегнути мјеру Благодати која је на њима почивала и која и данас почива. Морамо се учити да са Христом свакодневно не тргујемо и не трампимо свесно радећи оно што не ваља кад нама користи, нудећи му касније заузврат дарове Јудиног раскајања а не искреног покајања. Наш живот треба да буде поштен и искрен, да Христа волимо не због плате и награде, него да га волимо као дјецу своју и више од своје дјеце, јер и дјецу своју волимо и око њих се трудимо и жртвујемо иако нас она зато не плаћају. У љубави једни према другима да чекамо Христа и крај живота нашег, у заједници и слози, а не у подјелама овоземаљским разбијајући Тијело Христово – Тјело онога који пострада да би ми били једно. Не распињимо Христа свакодневно – на то нас позивају наши свети.

У  Јеванђељу, које читасмо и чусмо драга браћо и сестре, а не случајно данас на празник Свете Ангелине, Христос нас позива говорећи: „Стражите и бдите, јер не знате дана ни часа у који ће Син Човечији доћи“. Шта нам то Христос тиме жели рећи, чему нас научити Спаситељ света? Па будите спремни, каже нам, будите као запете пушке, будите врлинама потковани да би добре дарове увек и сваког часа били спремни да изнесете пред Христа, пред Женика који долази ненајављено и изненада. Ово је прича о доласку Господњем и дјелује страшно и сурово. Бити позван на свадбу а остати иза затворених врата уноси страх у срца наша, јер ми смо некако навикли да се у милост Божију надамо и више но што би требало, заборављајући да је Господ уједно и милостив али и праведан судија. Ми смо дужни да проповедамо и сведочимо Бога који љуби и милује, али и Бога који нас грди кад грешимо и суди по правди. А то је потребно да се не унинамо у свакодневници, неко да као војници Христови бијемо битке за спасење. Да смо несавршени сви – јесмо, и ја први као свештеник, и цјело свештенство и народ…., као што пјева Свети Николај Жички у својој „Небеској литургији“ – али да се препуштамо случајности – мислећи „лако ћемо ми то“, „средићемо некако“, „смислићемо нешто“ као што имамо обичај, е то неће код Христа моћи. Да не будемо као луде дјевојке које чуше да Женик иде, али и у то мало времена што им оста, не стигоше да смисле ништа паметно како би нашле уља за свјетиљку… Једноставно – било је касно. Изненадио их је, иако знани, изненадни Његов долазак. И каже се у Јеванђељу за свих десет дјевојака: „А будући да женик закасни, задремаше све и поспаше“, што ће рећи да ниједна није била савршена и потпуно спремна, али неке су биле паметне па су на време мислиле, док су друге, оне луде мислиле „ма лако ћемо“ или уопште и нису мислиле док се није појавио.

Требамо дакле бити спремни, јер свадбена радост, то Царство Божије коме се надамо , засигурно ће доћи. Не одређујмо када ће бити, као што неки одређују, него стражимо и бдијмо, јер прави хришћанин и војник Христов живи у садашњости -а  трајно гледа и очекује тај будући сусрет са Христом у вечности.

Још једном да кажем: Нека је свима данас срећан и благословен празник преподобне мати Ангелине и слава храма. Радујем се нашем молитвеном сусрету и сабрању и да још много година, ако Бог да, у миру, слози и љубави – светиња нас ова окупља. Амин!

јереј Средоје Адрић – 12. август 2016.

Исцељење капетановог слуге – Недеља четврта по Духовима

У име Оца и Сина и Светога Духа!
Ево данас на овој служби коју служимо за спас рода и прослављање Бога чули смо и речи живота вечног то јесте Јеванђеље – ту радосну вест да се Бог оваплотио и постао човек и да је пострадао и васкрсао како би и ми са Њим васкрснули и живот вечни наследили.

У данашњем Јеванђељу у ком се каже да је Христос само на реч исцелио слугу капетановог, по ко зна који пут видимо љубав Христову према човеку, али не само човеку који припада истој заједници или народу ком је припадао и Христос – него сасвим другом човеку који долази из реда римљана, али који у љубави, без обзира што је друге вере, гради заједницу са Христом и са својим слугом бринући се за његово оздрављење. Он каже: Ја нисам Христе достојан да ти мени незнабошцу уђеш у дом, али ја знам да само и на реч твоју, јер волиш све људе – оздравиће слуга мој! И оздрави слуга његов у тај час! А Христос се окрену и рече: Заиста вам кажем ни у Израиљу толике вјере не нађох. И кажем вам да ће многи од истока и запада доћи и сјести за трпезу са Аврамом, Исаком и Јаковом у царству небеском, а синови царства изгнаће се у таму најкрајњу, онде ће бити плач и шкргут зуба! Христос ово каже онима који су знали и читали Писма и који су очекивали да по предизпозицији они би требали бити ти који ће са лакоћом ући у царство небеско. Да – они све знају, али слабо вјерују… Знање не спашава, оно често надима – како каже Ап. Павле – али вера ће спасити и оне за које мислимо да су незнабожци и невјерници, али који по савести живе, градећи љубав са свима. Спасиће их вера у Христа и тај осећај недостојности који је имао капетан кад је рекао: Нисам ја Христе достојан да уђеш под кров мој, него само реци реч и оздравиће слуга мој!
Ми стално у цркви говоримо о вери, о неким правилима како треба веровати, како треба живети, препуштамо се философирању и надмудривању, покушавамо да изнађемо најбољи начин и најбољи пут за спасење, па читамо како би више знали…али једини прави пут за који није потребна нека философија је пут љубави и заједнице.

Чини ми се да се та заједница коју Црква треба да оствари и на коју је позвана да остварује – остварује само једним делом. На питање који је то дио? Ми ћемо рећи, па ми смо заједница јер се сједињујемо са Богом причешћујући се Његовим телом и Његовом крвљу, сви заједно из једне чаше! Сједињујемо се са Христом у причешћу, а како се сједињујемо са братом или сестром који ево до нас скоро сваке недеље стоје раме уз раме на литургији? Како се ми то сједињујемо међусобно и по чему неко може рећи да се сједињујемо, а камо ли да смо се сјединили? Између онога на што Црква позива и између оног што дакле видимио у стварности и реалности постоји раскорак, постоји јаз, нешто недостаје у том ланцу, а очито да је ту било… нешто нас раздваја, нешто нас дели… Чим изађемо из светог храма разиђемо се без речи, свак на своју страну и обавезу, свак на своју муку или своју радост. Мени ту нешто много битно недостаје, а то је да литургијска заједница настави свој живот и изван зидина цркве. То је задатак Цркве и њен највећи изазов у савременом свету, да сведочи и пројављује не привидну, него стварну заједницу свих са Богом и свих нас међусобно. Нешто се променило у животу Цркве кроз историју, а што је опет утицало поред других фактора да смо се некако и разјединили, постали смо само своји, све смо некако приватизовали и у своје уске кругове свели. А како? Ево нпр. овако… Света тајна Крштења није био приватни свети чин једне породице или фамилије, него је то био саборни чин, дан кад се радовала цела црквена заједница јер добија новог члана и тајна крштења вршила се су саставу свете Литургије и сви су се радовали. Света тајна венчања такође је била саборни чин… Данас су то све фамилијарно-пријатељски скупови где свештеник обави обред, а остали верници буду неми и далеки посматрачи тог некадашњег саборног чина. Како променити и изменити ту праксу, односно како оживотворити и ту Богом дану радост са Литургије – коју надам се да сви осјетите – како је сачувати и пројавити и ван зидова Цркве – то је велики задатак не само цркве и њене јерархије, него и свих нас заједно који једном Богу служимо и једном и истом Богу се молимо под нашим црквеним сводовима и о томе треба да размислимо.

Нека би Христос свима нама надоместио мањак вјере и мањак љубави, па да се бар ако не својом вјером, спасимо вјером и молитвом нашег ближњег, а да је и то могуће сведок нам је слуга капетанов из данашњег Јеванђеља који се спасио вјером свога господара. Тако се и ми молимо господару Господу нашем, да спаси и нас слабе и нејаке и уведе у Царство небеско. Њему се надамо и Њему славу узносимо у све векове векова – Амин!
______________
јереј Средоје Андрић 17. 7. 2016.

Недеља пета часног поста

У име Оца и Сина и Светога Духа!

У Христу браћо и сестре, драги наши вјерници… Ево полако приближавамо се празнику Пасхе, данима страдања и Васкрсења Христовог…па и у овом одломку из данашњег Светог Јеванђеља Христос каже својим ученицима да му ваља ићи у Јерусалим и да ће бити предан првосвештеницима и књижевницима и да ће га шибати, пљувати и убити и у трећи дан да ће васкрснути. Док он њима говори о томе како ће претрпити страдање за добробит свих људи, како ће поднети жртву за сваког од нас, жртву као доказ љубави према човеку кога је створио…двојица Његових ученика Јаков и Јован размишљају о томе како да се и они прославе уз Христа па га питају: Учитељу, Дај нам да седнемо један с десне стране теби а други са леве, у слави твојој.? Само ово питање, ни мање ни више, него Апостола Христових говори нам о томе да су и Апостоли били људи са слабостима данашњег човека који жели овосветску славу и да ми можда често идеализујемо и Апостоле и ликове осталих светитеља гледајући на њих као на савршенство – нама недостижно. Христос управо разбија те наше заблуде које и данас постоје и које многим данашњим хришћанима наносе велику духовну штету у том смислу што многи хришћани себе лишавају благодатних дарова Цркве, чак се многи боје и да дођу у цркву, јер не виде себе ни близу Апостола ни близу негог од светих по начину живота. Светост је, драга браћо и сестре, непрестано усавршавање, непрестани рад на себи, непрестана борба са грехом и страстима и непрестани вапај: Помози Христе мени грешноме да победим грехе и страсти! Ниједан свети није постао свет одједном. Нису ни Апостоли, и они су се учили од Христа који је једини Савршен и који и нас и дан данас учи, како свештенике – тако и мирјане. Ево ја ћу да вам кажем нешто искрено иако није популарно, али је јеванђелски тачно. Ако будете било кога идеализовали осим Христа – можете се разочарати. Ако свештенике идеализујете – можете се разочарати, ако дјецу своју идеализујете – можете се разочарати, ако неког од светих идеализујете – можете се разочарати – јер ево нпр. ову седмицу прослављамо Свету Марију Египћанку која је ни мање ни више била блудница читавих 17 година. Неки вјерници који и свете сматрају безгрешним разочараће се тим сазнањем и у Цркву, па ће рећи: Свако ли данас може постати светитељ, као што многи у неком бјесу кажу: Свако ли данас иде у Цркву! Иду и они који никад нису ишли…! Тако многи данас кажу… Али ето Црква је баш њој, некадашњој блудници Марији Египћанки посветила целу једну седмицу Часног поста, јер труд и борба са страстима кроз покајање – њој су донели венац славе који не вене. Она је пала али је устала, баш као што је и Петар апостол пао чак три пута одрекавши се Христа, али опет се спасио и опет кажемо данас – Свети и велики Апостол Петар. И Христос даље у истој овој данашњој Јеванђелској причи каже Апостолима:
Не знате шта иштете; можете ли пити чашу коју ја пијем, и крстити се крштењем којим се ја крстим?
А они му рекоше: Можемо. А Исус им рече: Чашу, дакле, коју ја пијем испићете; и крштењем којим се ја крстим крстићете се;
Али да седнете с десне стране мени и с леве није моје да дам, него ће се дати онима којима је припремљено. Ни мање ни више Христос им дакле каже: Не знате шта иштете! и
одмах потом им говори: Знате да они који се зову владарима господаре народом, али међу вама да не буде господара – него онај који хоће да буде велики и први нека не господари – него нека свима служи и буде као слуга – и онда додаје речи: Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе.
Христос нам дакле говори да је Он дошао да себе жртвује а не да жртвује неког другог и да кроз ту послушност Оцу и Он и Отац пројаве своју љубав према људима, јер Отац жртвује Сина а Син себе добровољно жртвује. Тако је Отац жртвовањем Сина пројавио већу љубав него да се и сам жртвовао – јер сваки би добар отац жртвовао пре себе него свога сина, као што би и у рату сваки отац да може, одабрао да погине уместо сина. Дакле, Христос нас позива на жртву, на служење, на љубав једних према другима.
Ево мало ћу да искочим временски из ове приче у данашње време, али ћу остати на теми „жртве и служења“. Пре две вечери био сам на једном предавању овде код нас у Дому културе које је на жалост било слабо посећено (не знам из којих разлога а мислим да је требало то баш сви да чујемо) јер је демограф Мр. Биљана Спасић говорила на тему: „Зашто Срби нестају“ односно зашто Срби и Српкиње слабо рађају децу? Да не ширим много, изнела је чињенично стање и у бројкама рођених и умрлих, склопљених и разведених бракова, бројке извршених абортуса, а абортус је да знате убиство које је држава богохулно легализовала на нашу срамоту као народа. Основни и полазни одговор на питање „зашто Срби нестају“ јесте управо тема данашњег Јеванђеља, односно недостатак жртве, служења другоме и недостатак љубави. Рађање и одгајање дјеце и брак изискује велику жртву и велику љубав, а омладина чак и она која економски данас то може, зарад свог личног уживања и задовољства то не жели. Значи и они који то могу, они то неће. Неки роде једно, неки двоје, ређе троје…четврто, пето и даље да не говоримо. Стално се изговарамо некаквим изговорима и сви хоћемо да нам Србима буде боље а оглушили смо се о прву Божију заповест која гласи: Рађајте се и множите и напуните земљу и владајте њоме! А све је то из разлога јер нисмо спремни на жртву, немамо довољно љубави ни према сопственој дјеци, па дјевојке и младићи се одлучују на убиство сопствене дјеце уз саучесништво немарних доктора. И како једном Српском народу да буде боље кад предњачи по абортусима у целом свету? Треба, не мало, него добро да све запитамо како радимо и како дјецу васпитавамо и како ћемо пред Господа стати када дође време да станемо! Ако станемо и покајемо се и престанемо са грехом као Света Марија Египћанка, добро ће нам бити, јер она нам сведочи да има наде и за грешне, а ако ли не престанемо онда ћемо сами себи пресудити, јер Бога и закон Његов нисмо поштовали.

Нисмо свети, али нисмо ни без наде, јер нема греха који нам Христос васкрсли неће опростити ако престанемо и покајемо се. Њему се зато молимо и Њему славу узносимо у векове векова – Амин!

јереј Средоје Андрић

Недеља блудног и покајаног сина

bludnog sinaВелик је Господ наш, дуготрпљив и многомилостив. Велика је љубав Његова која нас сабира у крило Цркве, у дом Оца Његовог, на Свету Литургију, на ту духовну гозбу у којој се очитава и пројављује сва дубина Божијег загрљаја. Тај Божији загрљај не одбацује грешника браћо и сестре, него се радује свакој људској души која попут заблуделог сина из данашњег Јеванђеља одлучи да се покајањем врати у синовско достојанство. А ко је син – он је и наследник добара која су у власништву Оца. Тако и ми трудимо се да својим покајањем и доласком у заједници Цркве обезбедимо себи и ближњима наслеђе Царства вечног и небеског, које Бог Отац даје нама кроз Сина, (кроз причешће) у Духу Светом (који освећује хлеб и вино у истинито тело и крв Христову).
Данашње Јеванђеље посведочава нам још једну велику и радосну вест, а то је да не постоји грех који Отац нама неће опростити, ако се вратимо Њему признавши своју кривицу и молећи опроштај. За људе који своју гордост и грех победе покајањем, признањем и исповешћу увек ће бити места у загрљају Очевом. А мислим да је то веома, али веома важно да сви људи знају. Мишљења сам да велики дио нашег крштеног народа сматра да је Црква место за окупљање праведника, па њихов долазак и улазак у њу, на свету Литургију ремети и нарушава тај поредак. То доводи до још већег проблема, јер не узимајући лек покајања и причешћа, они доводе себе у још болесније духовно стање, у депресију, у безвољност за живот која опет, не ретко пошаље неке и у самоубиство. А гордост и непокајање и није ништа друго до постепено самоубиство, најпре духовно, а код неких на жалост и телесно. То схватање да је црква место за сабирање праведних је толико погубно за грешника колико је погубно и за саму Цркву, јер нарушава саму суштину и дефиницију Цркве која јесте и биће заједница и лађа спасења за све који јој са вером и љубављу приступају.
Често сам се питао зашто они који себе сматрају грешницима имају страх да уђу у Цркву? Дал’ смо ми који у њу долазимо својом „назови праведношћу“ некако увредили и у другу класу верника сместили оне „који у Цркву не долазе јер се сматрају грешницима“. То је питање које најпре сваки свештеник треба да постави себи, а онда и сваки други верник који долази у Цркву. Дал’ се то на нашем лицу појави по некад презир према онима које овде у храму не видимо? Ако таквог презира има, онда нема љубави ни у нама, јер Христос је заволео свет и свој живот дао за све људе…и за праведнике и за грешнике. Онда је и нама потребно дубље покајање и чистија вера. Тако да кад се све ово расчлани, одговорност за оне којих нема у храму и не долазе – сносимо и ми свештеници, али и сви остали који су тешким речима одбили љубав грешника која се рађала према Христу и Цркви Његовој. Тако долазимо до још једне истине, а то је да смо сви грешни и да нам је потребно истинско покајање, сопствено посматрање и велика љубав, која ће само бити велика, ако буде као Христова. А то је савршенство које је високо али му се треба пењати и стремити му.

За све оне који су уморни и натоварени са много проблема и много туге, прича данашњег Јеванђеља је спасоносни лек. Позовимо сви оне који се боје да због своје грешности кроче ногом у свети храм, благом речју позовимо их! – и осетићемо и ми и они да смо синови Оца и да Његова љубав нема граница. Јер каже: Ходите сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити… јер јарам је мој благ и бреме је моје лако.

јереј Средоје Андрић – 2016 г.

Материце 27. дец 2015.

Очекујући и припрмајући се за дочек празника Рођења Христовог Црква православна ових недеља прославља три празника у којима се велича улога родитељства и кроз обичаје везивања и одвезивања промовише брачна заједница и породичне вредности. У ово наше време у ком је на удару злих сила и злих људи управо брак и светиња брака и родитељства – ови празници које је Црква још давно установила – дођу као права ствар у право време. Ти празници јесу: Детињци, Материце и Оци.

Прошле недеље славила су деца своју славу, данас славе мајке и жене, а следеће недеље славе оци. Циљ ових празника јесте да се породица као стуб здравог друштва ојача, да се чланови породице зближе и да се ублаже баријере између деце и родитеља где постоји правило, као нпр: „Ја овде наређујем, а не ти, ја издајем наредбе а ти слушаш и радиш“. Овај поредак у нашим породицама где су отац и мајка старешине куће и домаћинства није ни толико лош, али Црква иде и корак даље, па учи своје вернике да се породични односи и послушност требају заснивати првенствено на љубави и слободи, а не на закону силе и потчињавања. У том смислу треба и схватити то да деца везују родитеље, а они се даровима дреше и искупљују. Овај шаљиви метод код нас је везан само за ове дане, али Црква је тиме хтела рећи да и остали неки дани у години могу бити такви – радосни и шаљиви и праштајући.

Где нема довољно љубави, драга браћо, сестре и децо, а свако се бар по некад може пожалити на њен недостатак и код себе и код другог, ту позицију замењује ауторитет у виду оца и мајке који доноси одлуке и одређује правила мимо консултација са већином – тј. са децом. То не значи да се деца требају питати за све и одлучивати, него Црква указује на потребу дијалога и разговора, у ком ће се и деца учити да саслушају родитеље и родитељи децу и у том разговору прихватити најбоље идеје и предлоге.
Данас имамо управо такав проблем, проблем слабе комуникације и у друштву и у породицама, где се деца дуре и љуте, а родитељи само наређују. Ту је обостран проблем. Деца не би требала да се тако дрско љуте, а родитељи би требало да своје одлуке или наредбе деци објасне – зашто је то добро и због чега. Деца то не схватају и љуте се и највећи проблем долази тек касније када они буду имали своју децу примениће исти тај погрешан метод у васпитању наслеђен од својих родитеља: они ће наређивати, а њихова деца ће им се љутити.

Дакле све ово што је речено темељи се на љубави и на жртви. Одвојити и време за некога данас је велика жртва. Немајући времена родитељи наређују а не објашњавају, наставници наређују а не објашњавају, директори наређују а не објашњавају…и ето одакле стрес и нервоза код мале деце а наравно и касније кад одрасту, кад буду људи, кад и они буду очеви и мајке биће такви – са слабим живцима и слабим стрпљењем. Неко ће рећи да сам у говору напустио Јеванђеље и прешао на социологију и психологију, али Јеванђеље Христово много је дубље него што неки мисле и оно задире у саму суштину и начин нашег живљења, оно је наш васпитач за све оне који хоће то да види и чују. Када би и ми слушали Христа и поштовали Његов закон – не из страха од одмазде, него из љубави, све би било много другачије. Тај поредак кад би пренели у породицу, у неку фирму и у државу, довео би до тога да би сви били мање напети и нервозни, а све би боље функционисало.

Зато љубав као врлина у Јеванђељу заузима прво место и две највеће заповести Христове темеље се на љубави: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим… и љуби ближњега свога као самога себе. На овим двема заповестима почива сав закон који треба да испоштујемо. Није ни дуг ни тежак за запамтити, али јесте потежак за спровести га и испунити

Нека је срећан данашњи дан и празник свим мајкама и женама, да се угледамо на свете претке и свете мајке које су изродиле и Цркви светитеље подариле – Амин – Боже дај!

јереј Средоје Андрић

ПРИЧА О БОГАТАШУ И ЛАЗАРУ

ТЕКСТ ЈЕВАНЂЕЉА и БЕСЕДА

19. Човјек неки пак бјеше богат, који се облачаше у скерлет и у свилу, и живљаше сваки дан господски и весељаше се.

20. А бијаше један сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред његовијем вратима гнојав,

21. И жељаше да се насити мрвама које падаху с трпезе богатога; још и пси долажаху и лизаху гној његов.

22. А кад умрије сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово; а умрије и богати, и закопаше га.

23. И у паклу кад бјеше у мукама подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његову,

24. И повикавши рече: оче Аврааме! смилуј се на ме и пошљи ми Лазара нека умочи у воду врх од прста својега, и да ми расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену.

25. А Авраам рече: синко! опомени се да си ти примио добра своја у животу своме, и Лазар опет зла; а сад се он тјеши, а ти се мучиш.

26. И преко свега тога постављена је међу нама и вама велика пропаст, да ови који би хтјели одовуд к вама пријећи, не могу, нити они отуда к нама да прелазе.

27. Тада рече: молим те дакле, оче, да га пошаљеш кући оца мојега,

28. Јер имам пет браће: нека им посвједочи да не би и они дошли на ово мјесто мучења.

29. Рече му Авраам: они имају Мојсија и пророке, нека њих слушају.

30. А он рече: не, оче Аврааме! него ако им дође ко из мртвијех покајаће се.

31. А Авраам рече му: ако не слушају Мојсија и пророка, да ко и из мртвијех устане неће вјеровати.
______________
bogatas

Данашње Јеванђеље, ако смо пажљиво слушали, доноси причу о богаташу и убогом Лазару. Намерно кажем – ако смо пажљиво слушали, јер често пута, могу слободно рећи, преспавамо читање Светог Јеванђеља. Док сам био ђак један свештеник ме је покадкад питао: А о чему је било данашње Јеванђеље, па да му препричам? Наравно, питао ме је јер је видио да сам преспавао његово читање, односно да сам негде са мислима био одлутао – нисам слушао… То се често дешава онима који су на Светој Литургији. Неки мисле да је довољно само да буду у светом храму за време Литургије, неки да треба помало да пјевуше, неки мисле само да се причесте итд…али битно је, наравно, поред свега тога саслушати и Свето Јеванђеље и касније мало о томе размишљати. Јер Јеванђеље није моја реч – то је реч Христова, а ако Христа нећемо слушати кога ћемо онда? Кад пажљиво саслушамо Јеванђеље – негде ћемо се пронаћи, па ћемо се анализирати, преиспитати, кориговати… Ако га не саслушамо – направили смо пропуст. Не говорим ја вама ово да бих вас кристиковао јер сам видио да сте непажљиви, него знам да засигурно понекад јесмо такви. Ја ово говорим вама, али и сам себе опомињем са овим.

На овакво размиљање подстакле су ме речи из овог Јеванђеља када је отац Аврам са Лазарем у наручју рекао богатом за његову браћу: Они имају Мојсија и пророке – нека њих слушају. Не треба им да долази Лазар са оног света да би се уверили – ту су речи Мојсијеве и пророчке, ко хоће да верује и они су довољни. А богаташ из пакла одговара Авраму: Не оче Авраме, него ако им неко дође из мртвих покајаће се! Е ту је наш проблем, проблем човека који увек тражи неку посебну Божију интервенцију, неки посебан Божански сигнал да би се преобратио. А Христос нам преко Аврама и преко Јеванђеља саопштава: Не мора вам долазити Лазар са оног света да би веровали у живот вечни.Не морају вам у снове долазити покојни отац и мајка да би се сетили да им свећу прислужите и молитву узнесете. Можете се тога и чешће сетити. Не треба вам страдање да би вас обратило на покајање. Ово се односи нарочито на нас Србе. Не треба вам неслога – кад је боља слога. Не треба вам мржња кад је боља љубав. Не треба вам рат да би знали ценити мир – Христос и данас говори целом свету. Не треба вам болест да би схватили да болесном треба помоћи. Не треба вам самоћа у старости да би схватили да сте требали рађати децу у младости, јер још у Старом Завету Бог је рекао: „Рађајте се и множите и напуните земљу.“ Али џаба, забадава. Ми заборавимо на Бога и тек кад дођемо у страдање, кад нема излаза онда се сетимо Бога. И тако је најчешће, баш као и у овој причи. Кад је богаташ дошао у страдање – онда се сетио да је грешио, а није слушао ни Мојсија ни пророке. Потребно је дакле да саслушамо Свето Јеванђеље, да се преиспитамо и да се променимо на боље. Да не чекамо муку да би дошли у цркву.

Ми свештеници, ево стојимо на овом месту, окренути ка вама баш као учитељи у разреду. Ми видимо колико су неки наши парохијани направили неоправданих изостанака са Литургије због свог верског несташлука, баш као и деца у школи. Али ми нисмо судије. Ја лично волим све људе, као што и Христос све нас воли, и оне који су ту и оне који нису, али ће их приупитати кад се појаве пред Њим: Јеси ли ти крштен? А он ће рећи: Јесам! А где си ти био на Литургијским часовима кад се Причешће делило мом народу? А сви такви ће рећи: У кревету, спавали смо. А Он ће им рећи: То вам је неоправдано.
Можда ово поређење делује мало смешно, али је истинито и ја га намерно користим да вам сликовито објасним како то изгледа.

Нама треба Христос, његово Јеванђеље, треба нам да знамо ко смо и шта смо и куда треба да идемо и да се тог пута држимо. Можда ћемо понекад поклекнути и пасти али ћемо устати. Бити Христов значи бити борац – борити се са грехом. Предати се греху значи – предати се паклу огњеном. Предност оних који су у Цркви јеста та што се непрестано опомињу кроз реч Јеванђеља и што их Христос, на само Њему познат начин својом благодаћу чува и води у живот вечни. Њему нека је слава и хвала у векове векова – Амин!
________________
јереј Средоје Андрић
1. нов. 2015.

БЛАГОВЕСТИ – 2015.

После Господа Исуса Христа најзначајније биће у овом свету је Пресвета Богородица, управо због тога што је родила Спаситеља света. Овај празник кога славимо данас, Благовести или Зачеће Господа нашег Исуса Христа, уздиже Пресвету Богородицу изнад свих створених људи, јер је управо она, својим подвигом и предавањем своје воље вољи Божијој, учествовала у име рода људског у спасењу света.
Када је створио свет Господ је имао намеру да тај свет кроз Адама буде сједињен са Богом, али први човек Адам није хтео да прати Божији план о свету и згрешио је Богу. Но, оно што није он учинио, учинила је Пресвета Богородица. Када је дошао Арханђео Гаврило да јој пренесе вољу Божију, она је на ту благу вест у име свих нас одговорила: „Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по речи твојој“ (Лк 1, 38), дакле, управо супротно од онога што је Адам урадио када му је Бог заповедио да не једе од дрвета познања добра и зла. Уместо да каже: „Ево слуге Господњег, нека ми буде по речи твојој“, Адам је то прекршио и чинио по вољи својој. (еп. Игњатије)

Пошто се то десило са родом људским – да је одпао од Бога, потребно је било да ту заједницу и тај добри однос Бога и човека поново неко успостави. Тај неко није могао да буде обични човек, јер човек који је грешан – како може да победи грех? Са друге стране, ни Бог није могао да грешну људску природу подигне из таме греха без дозволе човека, јер би нарушио слободу људску која је опет његов дар! Зато је Пресвета Богородица и питана: да ли би хтјела да буде сасуд Духа Светог и да роди Спаситеља света. И она одговара потврдно, даје свој пристанак и свет добија спасење кроз њу, као што је и грех првобитно добио кроз Адама.
Тако се испунила воља Божија и воља људска и свет добија свога Спаситеља који је у стању да побједи грех, смрт и ђавола – а то је Богочовјек Господ Исус Христос.

Сјединивши две природе у једној личности Он је учинио да кроз Бога човек побједи смрт и васкрсне. А када је страдао и када је васкрсао – васкрсао је као човјек помогнут Његовом божанском снагом. Тако је човјек кроз Христа побједио смрт – захваљујући Пресветој Богородици која га је родила, а надасве Њему који је сишао с небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човјек – како читамо у символу вјере.

Ту заједницу коју је Он тада успоставио између себе и људи и ми данас настављамо – и док је свјета и вјека настављаће се на Светој Литургији – на којој се сједињујемо са Њим – кроз причешће. На тај начин и ми као и Богородица пристајемо и говоримо Му: Ево слуге и слушкиње Божије, нека нам буде по речи твојој и сједињујемо се са Њим и спашавамо се са Њим.

Нека би молитвама Пресвете Богородице коју данас славимо сви пристајали да будемо сасуди Духа Светог. Њој и Господу нашем нека је увек слава и хвала у векове векова – Амин!

јереј Средоје Андрић